Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Ja­vi se već ka­kvim ču­dom, šta če­kaš to­li­ko? Svi zna­ju da si ne­ki ču­dak. Ne dr­ži ih ta­ko – ni ta­mo ni ova­mo. To ču­do što no­siš, kao da još ni­ko ni­je ot­klju­čao? Ako se ni­je sa­mo ot­klju­ča­lo? I klju­ča ta­mo ne­gdje, uza­lud­no - van lju­di i svi­je­ta. Iz­go­re­ćeš ta­ko, ili ćeš iz­lu­dje­ti. Mno­gi već, ko­ji­ma u gla­vi du­va­ju luc­ka­sti vje­tro­vi, go­vo­re da u te­bi ne­ma ni­ka­kvog ču­da, ne­go se ta­ko sam pra­viš, i uza­lud­no na­du­va­vaš. Ne­ma vi­še ne­sre­će od ono­ga ko­ji se pra­vi ču­dak, a unu­tra ni­je. Ta­kvih ima do­sta, pu­na Cr­na Go­ra. Iza­đeš na uli­cu, pro­vin­cij­sku, ne mo­žeš od njih da pro­đeš. Sve ču­dak do ču­da­ka. Ho­ćeš ti da im bu­deš bar­jat­kar? Ta­kvi se na kra­ju smo još jed­nom za­ču­de - ka­ko su pro­šli kroz ži­vot, a ni­jed­nog ko­ra­ka ni­je­su uči­ni­li?!
Ne­moj bi­ti ču­dak bez ču­da. To je kao otac bez dje­ce. Ne­moj do­pu­sti­ti zlu­ra­de du­še da se ve­se­le nad tvo­jim slu­ča­jem. Svi­jet je pun zlu­ra­dih i zlu­ra­do­sti. Eto sve je to po­sle­di­ca ne­do­stat­ka pra­vog ču­da, div­ne dje­ce ži­vog ču­da, ko­ja ob­na­vlja­ju ču­do na ovom svi­je­tu.
Pu­sti ti to. Pra­vo ču­do je van pri­če. Pri­če pri­ča­ju, a ču­do ra­di i ću­ti. Ču­do ni­kad ne otva­ra usta, kao ovi ko­ji go­vo­re o ču­di­ma, i još vi­še o kva­zi­ču­di­ma. A sve za­to što du­ša ima po­tre­bu za ču­dom ko­ga ne­ma. Iz­mi­šlja ga, kad ga ne­ma. Mu­če­ni­ca, ne mo­že da ži­vi bez ču­da. Ka­ko će da ži­vi bez ču­da, kad je sa­ma ču­do!?
Ču­do je da ti iz­dr­ža­vaš u ču­du to­li­ko. Ču­do je da te tvo­je ču­do ni­je sa­mlje­lo i po­je­lo. Po­ne­ko je pro­ro­ko­vao da ne­ćeš du­go iz­dr­ža­ti u tvom ču­du. Ne­go će te pre­tvo­ri­ti u ša­ku pe­pe­la. Eto, ču­do je da si po­sli­je ta­kvih prog­no­za ostao živ i zdrav. Ni­ko ne zna ka­kvo je tvo­je zdra­vlje, ali jest ne­ka­ka­vo, dok si još tu. Ne sa­mo da si tu, ne­go če­sto iz­gle­daš zdra­vi­ji i ve­se­li­ji od dru­gih.
Svi lju­di ko­ji su iz­gu­bi­li osje­ća­nje za ži­vo ču­do, pa­tulj­ci su du­ha. A to ne sme­ta da se i u nji­ma po­di­žu me­ga­lo­man­ske bu­re. Ta­ko je svi­jet na­pu­njen i pre­pu­njen su­vi­šnim zna­nji­ma, su­vi­šnim am­bi­ci­ja­ma, su­vi­šnim stva­ri­ma, su­vi­šnim lju­di­ma, mno­štvom vri­jed­no­sti bez zlat­ne, bez ika­kve pod­lo­ge.
Ću­ti­te, be­ne jed­ne. Šta be­na­vi­te i tra­nja­te to­li­ko? Ko­me još o ču­di­ma? Pa ni­je­smo u šu­mi, ne­gi u ci­vi­li­za­ci­ji. Ka­kva ču­da i ka­kvi ba­kra­či! Ču­da su sno­vi naj­pri­mi­tiv­nih du­ša, ko­je ni­je­su ni­ka­vo zna­nje oku­si­le. Naj­slič­ni­je ne­vi­nim ži­vo­ti­nja­ma.
Ni­gdje se ni­je is­pri­ča­lo bez­um­nih pri­ča kao u Cr­noj nam Go­ri. Svi­ma je do­pu­šte­no da ši­ro­ko otvo­re usta, i da pla­za­ju la­ja­vim je­zi­či­na­ma. I bun­ca­ju što ima pad­ne na cr­nu pa­met. Još se ža­le da ne­ma do­volj­no slo­bo­de. Ne umi­ju za­hva­li­ti na­ma ko­ji im do­zvo­lja­va­mo da tru­ća­ju i dža­be leb je­du. Sve im ova dr­ža­va do­zvo­lja­va. Ni­šta­ri­ji jed­noj. Sme­ću jed­nom, ko­je nos di­že.
„Po­sta­smo sme­će svi­je­ta“ ka­že apo­stol Pa­vle, za se­be i bra­ću apo­sto­le, ko­ji su kroz šu­me i gra­do­ve pa­gan­stva, go­li , bo­si, pro­ga­nja­ni, pro­po­vi­je­da­li Hri­sta, ca­ra. Zar to ni­je­su bi­li pra­vi, ži­vi ču­da­ci? Po­sta­li su „sme­će svi­je­ta“, ali su cr­noj du­ši raz­ot­kri­va­li zvje­zda­no ne­bo. I ka­za­li čud­ne ri­je­či. Re­ci­mo – „sku­plja je du­ša jed­nog od vas, ne­go cio svi­jet“. Zar to ni­je fan­ta­zi­ja, zar apo­sto­li ni­je­su bi­li me­ga­lo­ma­ni?
Ne­moj mi se ti igra­ti apo­sto­la. Da­nas ima apo­sto­la vi­še ne­go đa­vo­la. Svi se za­u­zi­ma­ju za ne­ke ve­li­ke pri­če. Svi su ne­či­ji po­sla­ni­ci i na­jam­ni­ci. Svi ima­ju ne­kog svog bo­ga - do­volj­no da pro­pad­ne­mo u naj­cr­nju ru­pe­ti­nu ne­zna­nja.
A ču­do je pro­sto, da pro­sti­je ne mo­že bi­ti. To bu­di naj­du­blju, osvje­ža­va­ju­ću vr­to­gla­vi­cu. Mo­že uvi­jek da se pro­ja­vi, za nje­ga ne­ma zi­ma. A čo­vjek? – ne­ka se vi­di.
(Autor je knji­žev­nik)